Evo jednog rada kojeg sam pisao prošle godine za predmet Medicinsko pravo. Mentorka mi je bila prof. dr Violeta Beširević .
Pojam i vrste ljudskog kloniranja
Kloniranje čoveka je proces kojim se kompletna DNK jednog čoveka unosi u jajnu celiju sto dalje dovodi do nastanka embriona sa identičnim DNK kodom. Tako nastali embrion je je u potpunosti isti kao i svaki drugi embrion. Razlika je u tome što nosi DNK materijal samo jedne osobe umesto od dve. Ovakav proces se dešava i u prirodi u vidu jednojajčanih blizanaca koji nastaju kada se oplođena jajna ćelija podeli po prvi put tako da od nje nastanu dve zasebne ćelije. To što embrion ima isti DNK ne znači da će biti identičan onome od koga je uzet DNK. Okolina mnogo utiče na razvoj ljudskog bića. Kloniranje ljudskog bića delimo na dve vrste koje se razlikuju po sudbini dobijenog „materijala“. Te vrste su:
Reproduktivno kloniranje
Reproduktivno kloniranje služi kao zamena prirodnog reproduktivnog procesa. Ovakvim kloniranjem nastaje dete koje ima identičnu DNK kao roditelj. Praktično tako nastalo dete ima jednog roditelja i/ili surogat majku (u zavisnosti da li donator DNK materijala i nosi dete ili ne). Dakle, svrha ovakvog kloniranja je da nastane novi život – čovek.
Terapeutsko kloniranje
Kod terapeutskog kloniranja isto nastaje embrion ali se embrion ne razvija dalje nego se njegove matične ćelije vade i koriste za lečenje. Ovakav tip lečenja predstavlja novinu i stručnjaci smatraju da bi se na taj način mogle izlečiti mnoge bolesti. Takođe, ovakvim se kloniranjem može doći do potpune rgeneracije nervnog tkiva.
Istorijat kloniranja
Metoda kloniranja, transfera nukleusa u enukleisanu ovocitu, prvi put je uspešno primenjena 1952, godine, kada su Bringgs i King uspeli da kloniraju žabu upotrebom embrionalnih blastomera kao donora nukleusa. Kasnije je Gordon (1962) kloniranjem odraslog Xenopusa [1] transferomnukleusa dobijenog iz epitelne ćelije creva punoglavca, pokazao da i diferentovane ćelije imaju potencijal za reprogramiranje. Prvi neuspeo pokušaj kloniranja sisara izveo je Bromhall 1975, godine, transplatacijom nukleusa u ovocitu zamorca, ali su miša uspešno klonirali Mc Gath i Solter Solter, 1983, unošenjem pronukleusa jednog zigota u drugi enukleisani zigo. Godine 1986, Willadsen i saradnici uspeli su da kloniraju živo jagnje upotrebom nukleusa blastomera dobijenih iz embriona u staduijumu 8-16 ćelija i enukleisane ovocite u metafazi II mejotičke deobe. Na sličan način dobijeni su goveče 1987, (Robi i saradnici), i prase 1989, godine (Prather i saradnici). Pokazano je da su ESĆ najbolji donori nukleusa za kloniranje, tako da je upotrebom ovih ćelija klonirano tele 1994, godine (Sims i First), a potom i miš 1999, godine (Wakazama i saradnici).
Korišćenje kultivisanih ćelija kao donora nukelusa za kloniranje, uključujući i kultivisanje somatske ćelije, značajno je unapredilo proceduru NT. U julu 1995, godine, klonirana je živa ovca iz kultivisanih embrionalnih ćelija (Campbell i saradnici 1996, godine). Konačno, upotrebom kultivisanih adultnih somatskih ćelija kao donora nukleusa, klonirana je legendarna ovca Doli 1996,, godine (Wilmut i saradnici 1997. Godine). [2]
Glavni argument u korist terapeutskog kloniranja jeste taj da bi takvo kloniranje moglo da smanji patnju i reši zdravstvene probleme. U ljudskom organizmu postoje tkiva koja se ne regenerišu u opšte ili kojima treba dug vremenski period da se regenerišu. Nervna tkiva nemaju sposobnost regeneracije. Tu terapeutsko kloniranje stupa na snagu, naime, matične ćelije koje se dobijaju kloniranjem (ne diferencirane ćelije) mogu da se diferenciraju tako da postanu nervne ćelije. Ovakvi eksperimenti su obavljani do sad na životinjama i pokazali su veoma zanimljive rezultate. Ovakav tretman bi jednog dana mogao da rešava posledice povrede kičmene moždine.
Možda još značajniji razlog za terapeutsko kloniranje predstavlja potencijalna mogućnost proizvodnje organa. Naime, u svetu postoji veliki problem crnog tržišta organa. Razne kriminalne grupe ubijaju ili sakate ljude i vade im organe kako bi ih prodali onima koji su ti organi potrebni a koji su spremni da ih plate. Ovaj problem je nastao zato što je potražnja za ljudskim organima velika a ponuda daleko manja. Pored toga ima dosta ljudi koji su spremni da izvoje pravo bogatstvo kako bi ozdravili, a isto tako ima onih koji bi za takvo jedno bogatstvo ubili. Pored problema ponude i potražnje javlja se i problem adekvatnosti organa. Naime, postoji velika šansa da presađeni organ bude odbačen ili čak da osoba kojoj je presađen organ umre od posledica transplatacije organa. Ovaj problem bi mogao da nestane uz pomoć terapeutskog kloniranja. Gore pomenute matične ćelije bi mogle da oforme novi organ koji bi imao identičnu DNK strukturu i koji bi predstavljao daleko manji rizik po domaćina. Takođe, tom metodom bi se mogao proizvesti neograničen broj organa.
Najteži oblik terapeutskog kloniranja bi bio proizvodnja čitavog tela ili jednog dela tela donora DNK za potrebe transplatacije. U ovom slučaju telo bi se držalo u vegetativnom stanju. Kloniranje u ovu svrhu je najkontraverznije i sadrži najviše etičkih problema.
Kloniranje u reproduktivne svrhe
Kloniranje u reproduktivne svrhe, za razliku od kloniranja u terapeutske svrhe nema mnogo pozitivnih argumenata. Po mojim saznanjima, jedina moguća prednost se ogleda u budućim napredcima medicine koji bi podrazumevali mogućnost potomka homoseksualnih parova i uticanje na izgled, pol i druge osobine deteta. Ali ovakvi zahvati pokreću čitav niz novih etičkih, pravnih i moalnih pitanja.
Rizici kloniranja
Kloniranje sa sobom nosi i brojne mane i rizike. Sam proces kloniranja je veoma neefikasan. Potrebno je i čak i preko 100 pokušaja da bi se dobio embrion. U testiranjima na životinjama čak 90% embriona nije uspelo da se razvije u odraslu jedinku. Pored ovih problema postoji i taj da DNK vremenom propada i degradira se. Prirodni proces reprodukcije živog bića kombinuje 2 DNKa materijala i nadoknađuje nedostatke čime postiže kompletnu novu DNK.
Američki naučnici su 2002. Godine došli do zaključka nakon istraživanja na deset hiljada uzoraka ćelija jetre kloniranih miševa da oko 4% genoma ne funkcioniše kako treba. Ovaj problem ne prave mutacije na tim ćelijama već ih proizvode nepravilne funkcije aktivacije tih delova DNK.
Uporedno pravna regulativa kloniranja
Pravna situacija je posebno kompleksna u Evropi, gde se svaka zemlja u ovim pitanjima rukovodi nacionalnim propisima i regionalnim aktima donetim od strane Evropske unije. Budući da postoje duboke socijalne i političke razlike među zemljama, koje delom proizilaze iz kulturnih i religijskih razlika, nije iznenađujuće što je upravo rad na neophodnoj regulativi i mogućoj harmonizaciji izbio na površinu. Legislativne inicijative upućuju na dva glavna pitanja. Prvo, da li proizvodnja ili korišćenje ljudskih embriona u toku istraživanja ugrožava ljudsko dostojanstvo, i drugo, može li terapijsko kloniranje voditi komercijalizaciji ljudskih jajašca ili embriona?[3]
Najpoznatiji dokument u ovoj oblasti na kome je dugo radio i koji je usvojio Savet Evrope jeste Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini (1997). Konvencija teži da učini pravi balans između ljudskog dostjanstva i naučnih unapređenja i ide korak dalje u nuđenju zašite putem zabranjivanja nekih specifičnih medicinskih intervencija. Konvencija je usmerena na to da interes svakoga ljudskog bića stavlja ispred interesa društva.[4] Ovaj interes se jedino zaboilazi kada je u pitanju interes javnog zdravlja. Konvencijom se zabranjuje kreiranje embriona u istraživačke svrhe (član 13).
U Engleskoj, koja prednjači u ovoj oblasti, još 1990, godine donet je Zakon o humanoj fertilizaciji i embriologiji koji je stvorio dobar regulatorni okvir za licenciranje prakse istraživanja ljudskih embriona.[5] Kuća Lordova se 2001. Godine izjasnila u korist biomedicinskog istraživanja u korist kloniranja u terapeutske svrhe i napravila je razliku između kloniranja u reproduktivne svrhe i kloniranja u terapeutske svrhe.
Holandija ima nešto drugačiju situaciju. Naime, 2002. Godine je donet Zakon kojim se zabranjuje proizvodnja emrbiona koji su sami sebi cilj. Takodje se zabranjuju kloniranje u reproduktivne svrhe tako što zakon kaže da je zabranjeno proizvoditi genetski identičnu individuu, ukrštanje životinje i čoveka i selekcije pola. Međutim, moguće je ipak proizvesti embrion in vitro ako je to neophodno za napredovanje medicine u cilju lečenja neplodnosti, veštačkoj reprodukciji, naslednim i genitalnim oboljenjima ili u transplatacionoj medicini.
Grčka nema poseban zakon ali je organ zadužen za regulisanje stavova o zdravlju doneo odluku po kojoj se zabranjuje kloniranje i po kojoj se zabranjuju intervencije na embrionu posle 14. Dana od začeća.
Republika Irska u potpunosti zabranjuje bilo kakvu intervenciju nad embrionom i ustavnom odredbom garantuje pravnu sposobnost nerođenog deteta.
Švajcarska takođe zabranjuje bilo kakvu intervenciju nad embrionom i zabranjuje diranje u genetski kod i manipulaciju istim. Ali se očekuje da će u neko dogledno vreme ta odredba biti revidirana.
Sjedinjene Amričke Države
Sjedinjene Američke Države su donele „Human Cloning Prohibition Act of 2001“ . Tim aktom se zabranjuje kloniranje. Takođe se zabranjuje i uvoženje embriona kao i izvoženje istih. Senat je predvideo kaznu od milion dolara kao i zatvorsku kaznu od 10 godina. Međutim, ovim aktom se ne zabranjuje istraživanje na životinjama, proizvodnja ljudskih organa, istraživanja u vezi sa DNK uključujući i umetanje DNK u ćelije.[6]
Ujedninjene Nacije
U Ujedinjenim Nacijama se dugo vodila rasprava o mogućem donošenju međunarodnog sporazuma o zabrani kloniranja. Konačno, 2005, godine je donet je Lisabonski sporazum kojim se zabranjuje kloniranje čoveka. Ovaj dokument se odnosi na zabranu reproduktivnog kloniranja.
Australija
Domaće zakonodavstvo
Domaće zakondavstvo na više načina vrši zabranu kloniranja. Krivični zakonik zabranjuje kloniranje i istraživanja u tom cilju članom 251 u stavu 2. Kodeks profesionalne etike zabranjuje reproduktivno kloniranje u članu 37. Taj isti kodeks dozvoljava intervencije na DNK ali samo u preventivne svrhe iz čega se može zaključiti da je biranje pola zabranjeno. Nadasve, Ustav Republike Srbije pod pravom na život zabranjuje reproduktivno kloniranje ljudi u članu 24.
Problemi Kloniranja i pravni razlozi
Proces kloniranja bi mogao dosta da pomogne poboljšanju zdravstvenog standarda. Međutim, koliko god da ima pozitivnih ishoda od takvog procesa ipak postoje valjani razlozi protiv. Pre nego što se dozvoli bilo koji oblik kloniranja treba regulisati pravni status embriona. Ako bi embrion imao pravnu sposobnost onda bi uživao i potpunu zaštitu od intervencija na njemu. Takav sistem, kao što smo gore mogli da vidimo, ima Republika Irska. Ukoliko ne damo pravnu sposobnost embrionu onda mesta za kloniranje ima. U svetu postoji jednoglasan stav da je reproduktivno kloniranje nemoralno. Takav akt bi bio igranje boga. Stvarati svog potomka u sopstvenom liku. Pored nemoralnosti postoji i neizbežan rizik od bolesti i defekata usled degradiranja DNK u čoveku.
Postoji i velika odbojnost u svetu prema novim tehnologijama. Ljudi su se od uvek plašili nepoznatog. A pravo služi zaštiti pojedinaca na teritoriji na kojoj ono deluje. S toga u onim sredinama u kojima postoji odbojnost prema kloniranju svake vrste nema ni mesta kloniranju u terapeutske svrhe. Ako bi bilo suprotno to bi povređivalo građane te sredine i dovodilo bi do čestih nemira koji bi doneli veću štetu od koristi koja bi potencijalno mogla da nastane od takvog istraživanja. Takođe se javlja i problem ljudskog dostojanstva. Kloniranje svakako utiče na ljudsko dostojanstvo i stoga treba jako pažljivo pristupiti i tom pitanju.
Postoji i opasnost od nastanka trgovine polnim ćelijama. Ovakva trgovina bi uveliko ugrozila kako zdravlje pojedinaca tako i bezbednost. Ilegalna trgovina bi mogla da odnese i živote. Takav problem već postoji u svetu zbog trgovine organima. Čak i kada bi se na bezbedan i legalan način masovnije uzimale polne ćelije i genetski materijal postoji problem moralnog aspekta takvog akta. Još se javlja i pitanje da li bi to trebalo da bude na volonterskom nivou ili bi za tako nešto mogla da postoji i naknada.
Moral i etika se javljaju i kod samog procesa. Da li je etično prekinuti razvoj embriona koji bi mogao da postane ljudska individua i iskoristiti embrionalne ćelije za medicinske zahvate. Da li je moralno započeti ljudski život da bi ga odmah potom prekinuli.
Zaključak
Pravnih razloga protiv kloniranja svakako da ima. Rizici od procesa kloniranja su veliki i mogli bi da imaju za posledicu velika stradanja i ljudsku patnju. Međutim, potreba za napretkom medicine polako nadvlađuje moralne i etičke principe pa se i pravo prilagođava tome. Ja lično smatram da se ne treba držati konzervativizma i da treba težiti stalnom napretku. Takođe smatram da bi u svako istraživanje trebalo oprezno da se ulazi kako bi se smanjile moguće negativne posledice. Konkretno za kloniranje treba izbeći monstruozna istraživanja poput onih koja su se izvodila u nacističkoj Nemačkoj. S toga kloniranje treba da bude strogo regulisano ali tako da ta regulativa ne koči istraživanje više od onoga što je optimalno potrebno.
Literatura
1. Embriologija čoveka. Nikolić I, Rančić G, Radenković G, Lačković V, Todorović V, Mitić D.Medicinski fakultet, Niš, 2004.
2. http://www.ornl.gov/sci/techresources/Human_Genome/elsi/cloning.shtml
3. Strani pravni život (2005)
4. Pravi život (2003)
5. http://usgovinfo.about.com/library/bills/blhr2505.htm
6. http://en.wikipedia.org/wiki/Human_cloning#United_Nations
7. Pravni život (2006)
8. Krivični Zakonik Republike Srbije
9. Kodeks profesionalne etike lekarske komore Srbije
10. Ustav Republike Srbije
[1] Vrsta žabe - http://en.wikipedia.org/wiki/Xenopus
[2] Ivana Nikolić i dr. Autori – Embriologija Čoveka, 2004
[3] Dr Hajrija Mujović-Zornić, Evropske perspektive terapijskog kloniranja, Strani pravni život 1-2/2005
[4] ibidem
[5] ibidem
[6] http://usgovinfo.about.com/library/bills/blhr2505.htm
Ono što bih danas još mogao da dodam je to da bi se Srbiji i te kako isplatilo kada bi podržala istraživanja. Jajne ćelije sve jedno u velikom broju stradaju svakog meseca zašto ih ne iskoristiti za razvoj nauke? Dosta stranih kompanija bi kod nas mogle da naprave svoje centre za istraživanje, to je priliv novca plus radna mesta za naše biologe plus jednog dana bi smo mogli da budemo poznati po tome da je baš kod nas pronađen način da se naprave bubrezi i ostali organi koji su danas u velikom deficitu.
Нема коментара:
Постави коментар